pogled

Utorak, Novembar 16, 2010

ja ne znam sta je sa ovim ljudima..gomilom hipnotisanih namrstenih faca..poneki osmeh dodje kao prividjenje.. kokoske u gradskom prevozu sa "Luj Viltonkama" glasno se smeju i to me uzasno nervira.. "opasni likovi" setaju sireci svoj primitivizam i agresiju. ljudi iznurenih i oronulih faca pljuju dok hodaju ulicama bezivitnim telima. ne , ja nisam neko ko to trazi,ne vidim,ne gledam a opet prisustvo tog zagadjenog vazduha ne prestaje da gusi.. osecam da doticem dno dok hodam..jedino me pogled na poneku pticu i cudno leprsavog prolznika iznese iz koloseka obicnosti i vrati blagi osmeh.. a sanjala sam da cvece raste i izmedju korova da boje bljeste ..vesele nas.. ne..to je san..a realnost.. kako iz nje pobeci gde nestati a ostati svoj.. ne prestajem da prodirem tamo gde sunce neprestano sija i osmeh siri ko zaraza.. ne prestajem niti cu..i dok kucam ove redove..jedino sto me pomuti je pitanje da li nekoga ovo uopste zanima.. ali ne, mene ne zanima neko koga ne zanima... sve je ovo bajka neka i potraje dok smo tu gde jesmo..zivot je igra koja menja uloge..sto vise uloga to jaci dozivljaj zivota.. to je jedini zadatak koji imamo.. ziveti! ali znate sta sam primetila..postajem deo njih u ponekom trenutku rascepa..i to je ono sto muci.. i nemam sada bas vremena, ni koncentracije da nastavim dalje, misli lutaju i gomolaju nepovezanim redosledom.. zato.. do sl.susreta.. to je ono sto mora da traje!